Poglavlje 2

Nažalost, nesigurnost i strahovi nisu isključivo privilegija odraslih staratelja. Deca su takođe ljudska bića i zapravo su prilično ranjiva i zavisna od karaktera i ponašanja svog staratelja. Shodno tome, mogućnost saradnje sa njihovim starateljima u nekoj sportskoj aktivnosti može biti malo zastrašujuća i pokrenuti više problematičnih tema, kao što

• Očekivanja: Svi znamo kako to izgleda. Detinjstvo je svakako sjajan period života, kada su maloletnici zaštićeni, podržani i nemaju preteške obaveze i zadatke. Oni bi trebalo da se fokusiraju na razvoj svog tela i uma, formiranje svoje ličnosti i izgradnju karaktera. Ali da li je detinjstvo uvek lagano i bezbrižno? Odgovor je: ne! Deca su često opterećena velikim stresom i osećanjem odgovornosti da ispune očekivanja svojih staratelja koji prate i posmatraju njihov napredak, da predstave zadovoljavajuće – ako ne i veličanstvene – rezultate i zasluže njihovo odobravanje. A dobar učinak u oblasti sporta pripada toj kategoriji i sport može postati stresniji kada je staratelj ne samo prisutan, već i stvarno uključen u aktivnost. Kakva noćna mora za dečji um!
Magično rešenje – PROMOVIŠTE PODRŠKU: Sada ponovo treba da promenite tačku fokusa i odbacite sva negativna osećanja ili strahove. Važno je iskoristiti zajedničku sportsku aktivnost za promovisanje međusobne podrške između dece i njihovih staratelja, pri čemu i jedni i drugi treba da shvate da je svaki ishod rezultat njihovog zajedničkog truda i jedino očekivanje koje svi treba da imaju je da uživaju u vremenu koje provode zajedno, jačaju svoje veze i uživaju u benefitima koje sport donosi njihovom fizičkom i mentalnom zdravlju. Prihvatanje, razumevanje i poštovanje treba da budu njihove zastave, a razočaranje i neuspeh treba da se budu nokautirani!

• Preterana intervencija: Koliko staratelji nekad vole da šefuju i ko to nije iskusio u detinjstvu? Zamislite sada da se ta prekomerna moć staratelja prenese u bezbedno okruženje sportske aktivnosti, posebno kada staratelji igraju skoro ravnopravnu ulogu sa svojom decom i pozvani su na saradnju u istom timu ili za isti cilj. Pošto imaju autoritet, staratelji obično ne postavljaju ograničenja u svom ponašanju i nekad imaju tendenciju da ponište izbore svoje dece, da se ponašaju osuđivački i pokroviteljski. Oni ne čuvaju svoje mišljenje za sebe i ponekad ga nameću slabijem od sebe – detetu. Ovaj pritisak neizbežno izaziva dodatni stres kod deteta koje na kraju pati umesto da uživa u aktivnosti.
Magično rešenje – POSTAVITE GRANICE: Ovde u igru ulazi pravi autoritet koji nije niko drugi do trener, instruktor ili neki drugi sportski radnik zadužen za aktivnost. Od te osobe se očekuje da definiše uloge svih uključenih, održi ravnotežu među njima i obezbedi da se za sve stvori bezbedno, slobodno i nesmetano okruženje za igru. Uz poštovanje i obzir, ne samo da treba da se suprotstave svakom obliku pritiska koji bi mogao da izazove neku frustraciju kod deteta (strah, anksioznost, pritisak, nezadovoljstvo), već i da unapred spreče ovakve incidente u najvećoj mogućoj meri.

• Reflektovanje ponašanja: Odgojeni smo sa idejom da smo kao deca odraz naših staratelja, njihov lik u ogledalu. Ova ideja nas nekad može opteretiti anksioznošću (ili čak krivicom) kada se naši staratelji ponašaju na određeni način koji im u najmanju ruku ne priliči. A to MOŽE biti problem kada se govori o FFS. Ako su navikli da imaju autoritet i moć, u situaciji kada treba da sarađuju sa svojom decom u opuštenom i neformalnom okruženju dok se bave nekom sportskom aktivnošću, staratelji mogu da se takmiče sa stvarnim autoritetom, u ovom kontekstu konkretno: trenerom ili instruktorom, i mogu upasti u nezgodnu situaciju i pokazati osuđujuće ponašanje prema ostalim akterima: deci, treneru, drugim starateljima itd. Kako deca treba da reaguju? Da li treba da podržavaju svog staratelja (koji je njihov zaštitnik, njihov čuvar, predmet njihove ljubavi i onaj od koga zavise)? Ili treba da se pobune i osude svog staratelja? Šta zapravo očekujemo od njih? Kako ih možemo osloboditi ove anksioznosti?
Magično rešenje – IZDVOJITE POJEDINCE: Situacija je i ovog puta u rukama odgovorne osobe. Od presudne je važnosti da se nosite sa takvom situacijom na način koji uverava dete da ono neće snositi nikakve posledice zbog tuđih postupaka. Da na ponašanje trenera/instruktora prema detetu ili na ulogu deteta u timu ne utiče pogrešan korak njihovog staratelja. Stavite staratelja na njegovo mesto, postavite svoja ograničenja unutar tima i nastavite interakciju sa svima – posebno sa detetom koje je uključeno u incident – i ponašajte se kao da incident ne utiče ni na koga drugog. Ovo bi sigurno bila dobra i korisna lekcija za obe strane: i za odrasle i za decu!